Umetnica koju volimo – Marina Marković

Marina Marković je postanoreksična umetnica koja deluje u kontekstu obezglavljenog Barbi pokreta. Možda se na prvi pogled čini da ova rečenica nema nekakvog smisla, ali ona je definicija umetnosti Marine Marković. Postanoreksičnost i anoreksija, kao pojmovi koji se vezuju za telo direktno, kazuju o telu i telesnom kao o glavnim motivima njenog umetničkog izraza. Barbika, kao simbol idealnih telesnih proporcija u njenom delu ostaje bez glave. Ona promatra žensko telo i pokazuje sve opresije ženskog roda u društvu.

17761403_10212839613731395_1327474777_o

Žena kao instrument marketinga

Kroz ceo svoj rad Marina nam prikazuje žensko telo, ženske uloge i pogled na ženu. Kroz umetnost je uspela da izrazi koliko je žena pritisnuta u društvu. Njen video projekat pod nazivom „Consumer whore“ prikazuje nam isečke iz reklama. Te reklame koriste žensko telo da bi sublimiranim (ponekad i vidno ispoljenim) erotskim porukama doprle do korisinika. Žene koje zanosno miluju vakuumske aparate, ližu šlag sa prstiju ili grickaju čokoladu sa osmehom poručuju potrošaču da kupi proizvod. Sa druge strane, društvo i kompanije poručuju da su žensko telo i erotika instrumenti da bi se došlo do cilja.

17761493_10212839613531390_833956364_o

Uloge žene u društvu

Reklame ženi dodeljuju ulogu zavodnice, domaćice, dame itd. U spletu tih uloga Marina nalazi inspiraciju i prikazuje ženu sa viklerima u kosi i pitom u rukama, dok gumene rukavice leže na podu. Zatim farba kosu, turpija pete, depilira noge – ulepšava telo. U trećem ona veze. Ona čini da se zapitamo da li žena može igrati sve svoje društvene uloge? Još jedna uloga koju je Marina posmatrala je i ona koju mnogi smatraju najbitnijom – uloga majke. U videu pod nazivom „Void“ (Praznina) vidimo ultrazvuk prazne materice. U pozadini se čuju glasovi, koji govore o tome koliko je prazna žena koja se nije ostvarila kao majka. Ovaj video postaje još upečatljiviji kada saznamo da su to glasovi žena iz njene  okoline. Marina Marković nam prikazuje ženski rod, pritisnut ekonomijom, društvom, pa čak i sopstvnom željom da se sve postigne. A ova umetnica postiže da se kroz svaki svoj umetnički rad potvrdi kao žena u društvu.

17692423_10212839607891249_973213927_o

90-60-90

Njen rad postaje još interesantniji, a doživljaj istog intenzivniji kada se shvati da ona temu svog rada koristi kao instrument svog iskaza, a to je njeno telo. Kao adolescentkinja je prošla kroz anoreksiju, a kao umetnica je anoreksiju koristila kao izraz bunta protiv očekivanog izgleda ženskog tela. Dok je bila studentkinja i dok je ponovo je prolazila kroz anoreksiju, ona je vodila svojevrsni dnevnik anoreksije, dokumentvan bolničkim izveštajima, brojanjem kalorija i fotografijama. Sam koncept jeste šokantan, ali zapravo pokazuje koliko društvo može uticati na telo pojedinca. Kroz drugi rad ona na svom telu tetovira savršene mere 90-60-90 i na taj način ih zarobljava u njemu, terajući ih da se menjaju kako se i njeno telo menja. Ovako se njeno telo vraća njoj, jedinki, i ne pripada više društvu koje je tom telu nametnulo očekivanja.

17776873_10212839613451388_183826275_o

Marina je umetnica koja sebe iskazuje na više načina, a svi su vezani za dve teme koje kod nje dominiraju – rod i telo. Svakim novim izrazom, ona zahteva nova razumevanja i pokreće nova oslobađanja.

fotografija: Dunja Milinković

Nikola Šešić
„Crno, volim te crno. Ravnoteža kao životna filozofija. Najjednostavniji čovek na svetu.“

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *