Žene pisci – naš martovski izbor

„Žena je u književnosti pokazivala većma osobine svog pola nego osobine svog ličnog talenta, i to čini da njihove knjige neminovno liče jedna na drugu“. Ovim rečima je Jovan Dučić započeo svoj esej o Isidori Sekulić. Slagali se mi sa njim ili ne, činjenica je da u književnosti dominiraju muški pisci. Pisanje jednostavno nije bilo tipično žensko zanimanje. Zbog toga su i sestre Bronte objavljivale poeziju pod muškim pseudonimima, a iza muških imena Žorž Sand i Džordž Eliot su se takođe krile žene.  Na sreću, spisateljice su vremenom dobile parče književnog neba koje zaslužuju.

2016-05-20 19.13.21

 

Kada pogledamo današnju situaciju, na prvi pogled pomislimo da je Dučić zaista bio u pravu. Sam termin spisateljica je dobio negativno značenje i počeo da označava voditeljku/pevačicu/ženu bivšeg fudbalera koja je napisala knjigu. Ako ipak pogledamo i iza bilborda koji najavljuju ove „knjige“, shvatamo da postoje i spisateljice koje zapravo i pišu. Da, muškarci i dalje odnose prevagu u književnom svetu, da, žene se i dalje mahom vezuju za ljubiće, i ne, Dučić ipak nije bio u pravu.

Proslavite 8. mart čitajući o ženama, od žena. A evo i naših predloga.

Svetlana Slapšak – Ravnoteža

SAMSUNG CAMERA PICTURES

2015. godine je Svetlana Aleksijevič dobila Nobelovu nagradu za svoju knjigu Rat nema žensko lice. Svetlana Slapšak takođe govori o ženama i o ratnom dobu, ali žene u njenoj knjizi ne učestvuju u ratu, već se bore protiv njega, protiv onoga što rat donosi i onih koji rat izazivaju. Žene su aktivistkinje, pacifistkinje, spasiteljke, majke i ljubavnice. I ne samo što je prikazala žene koje uzimaju sudbinu u svoje ruke, već je prikazala neko skoro utopistično, matrijarhalno društvo koje se stvara na ivici rata. Pored glavne radnje, roman prati i dve sporedne, radnju romana koji Milica prekucava, i radnju romana koji ona piše. Na kraju dobijamo knjigu koja dokazuje da rat ipak ima žensko lice, a to nije lice rata.

Slavenka Drakulić – Frida ili o bolu

SAMSUNG CAMERA PICTURES

Život Fride Kalo je bio inspiracija filmovima, knjigama, modi, slikarstvu. A kako i ne bi kada je njen život bio toliko inspirativan? Ovaj roman nas vodi dalje od Fridinih egzotičnih kombinacija, burnog ljubavnog života i teškog zdravstvenog stanja. Vodi nas u njenu bol, u nju samu. Na samom početku nam daje citat koji govori kako našu bol ne možemo izraziti rečima, već samo kricima i uzvicima koji su drugima nerazumljivi. Shvatajući da njenu bol ne može razumeti niko do nje same, Frida počinje da je izražava svojim slikama. Kroz knjigu pratimo ne njen život, već istoriju bola koji je toliko puta prevazilazila. Od fizičkog bola, mržnje prema svom telu i izdizanja njenog duha, pa do duševnog bola, zadanog od strane najmilijih i prevazilaženja novih udaraca. Slavenka Drakulić nas vodi do same suštine žene koja je volela svoj bolni život, jer „smisao života je upravo življenje samo, postojati uprkos svemu, osećati, gledati, sudelovati. Veseliti se“.

Klarisa Pinkola Estes – Žene koje trče s vukovima

SAMSUNG CAMERA PICTURES

Kako mnogi navode, ova knjiga predstavlja leksikon ženske psihe. Psihoanalitičarka Klarisa Pinkola Estes vodi čitaoca do samog korena ženske psihe. Kroz vreme, sputana svakodnevicom i nametnutim ulogama, žena se udaljava od svog izvora. Divlja žena je slična vuku, stabilna je, puna životne snage, izdržljiva, pokretna. Kada se veza sa divljom ženom i njenom energijom i duhom prekine, onda žena postaje umorna, depresivna, bezvoljna. Nizom mitova i priča iz različitih kultura, folklora i predanja, ova knjiga vas vodi na putovanje do vaše divlje strane. Možda će to putovanje biti teško, ali svakako će biti osvešćujuće i korisno.

Nikola Šešić
„Crno, volim te crno. Ravnoteža kao životna filozofija. Najjednostavniji čovek na svetu.“

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *